Pišem ti pesmu
Pišem namenjenu pesmu da ne
Zaboravim sve lepe noći, dane,
Reči koje si rekao, ono naše divno,
Puno lepota, misli nedosanjane.
Koračam, čini mi se čujem tvoj
Hod po stazi, množi se sećanje,
Okrenem se i vidim vetar odnosi
Osušeno lišće i njiše gole krošnje.
Čini se sve je isto, samo njega
Nema, duša doneta niotkuda,
Visovima osećam stud jesenjega Drhtaja, odbeglih godina nekuda.
Pišem, sećam, reči ko reči na mapi Nekad i sad, poneki zaborav odrone
Napravi, produbi reku, odnese kapi Rose visoko dodirom tople duše one.
Raduj se
Na rodnim njivama klasje
U duši tvojoj žive pogledi,
Oslušni glas majke Božje
Smiruje, svija, privija ne bledi.
Rukama isceljuje, svaku noć se
Raduje, dah srebri mesečinom,
Tamjan miriše i luč gori, moćno,
Sreća raste ustreptalim snom.
Okadi dušu da osetim lepotu,
Rasuti pogled zbraja grehove
Bože, opet im praštaj, Hrista
Rodi, raduj se i daruj svetove.
Nemoj otići
Nemoj otići, nemoj
Se više plašiti uspomena,
Sama ću da ih čuvam,
Sama da ih se sećam snena.
Nemoj ostaviti sve, nemoj,
Još poneku kap rosnu snivam,
Darujem dodirom miris duše i
Tople ruke, studima odolevam.
Nemoj otići, razbokori drvorede
Raspi rosu da ne uvenu i čekaj
Svojom nasmejanom lepotom,
Zadivi pastelnu jesen i sjaj utkaj.
Tu negde
Na rodnim njivama klasje
A dušom tvojom žive pogledi,
Oslušni glas majke Božje
Smiruje, svija, privija ne bledi.
Ruke sinu zaceljuje, svaka noć
Plače, rane srebre mesečinom,
Tamjan miriše i luč gori, moć,
Bol zarasta ustreptalim snom.
Okadi dušu da osetim lepotu,
Rasuti pogledi zbrajaju grehove
Bože, opet im praštaš, jeretika
Goni, isposniku daruj svetove.
PESMA O MAJCI
Kako se niti nežnosti
prepliću sa željom da si
tu, da te dodirnem, zagrlim...
U mojoj duši i mislima živi
život majke, moje majke i
svih majki sveta, divnih majki...
Svakoga dana zaiskre suze
što te nema, što nisi tu pored
mene, da te zagrlim, poljubim...
Osetim toplinu dodira i
sigurnost smirenosti u ovom
danu i narednim dolazećim...
Sada, kad sam tu, kada mogu da
budem sa tobom, da ti iskažem
svu zahvalnost i sreću koju imam...
Tebe nema, tako mi nedostaješ,
u mojoj duši sivilo proždire niti
života, al' čežnja je i dalje tu...
Hvala sto si mi usadila iskrenost,
lepotu života i nabujale misli pune
stvaralaštva i raznovrsnosti misli...
Ti, moja vodilja, puna harizme i
nežnosti, vodićeš i dalje moj zivot
ka lepoti moga stvaralaštva...
Poželeću u ovom danu i svim
narednim da me tvoje tople oči,
kao more pogledaju a ruke pomiluju...
Kada i ja jednog dana krenem,
poželeću da me sačekaš na cvetnim
livadama istkanim tvojim rukama...
Da zajedno zagrlimo istinom, rađanje
našeg postojanja u polju nedozrelog
žita, da moja duša oseti smiraj sa tobom...
Desa Dautović
Srbija Beograd
