Verujem
Prosto je bila svoja sva.
Jaka, a nemoćna.
Budna i uspavana.
Razborita, uspravna, uspavana za zlo.
Čitala je poeziju,
radovala se dugim šetnjama,
uživala u muzici.
Dešavalo se da bude izgubljena.
Pronašli bi je vrlo brzo
sakrivenu u uspomenama iz detinjstva.
Onaj dan kada je čula,
odglumila je da je spremna.
Verovala da je jača.
Od tog dana
bilo je dobrih dana.
Bilo je srećnih dana.
Bilo je teških dana.
Nije se predala!
Nije!
Ipak je umorna...odustala!
Probudiće se već jednog osunčanog jutra
nova i spremna.
VERUJEM!
on čita misli moje...
I hrabro misli
da ja jesam
ono što nisam.
Zatvori knjigu!
kroz koji se probija zrak sunca...
Kraj, pre početka.
Pesnik bez stihova.
Tuga i inat.
Sve sam i ništa.
Samo cvet kroz koji se probija zrak sunca...
San.
zvuči hrabro i pametno.
Odjekuje lucidno i umorno.
U kosu umrsi
sve uspone i padove bivstvovanja,
a onda se slomi il uzdigne.
Jer je svakojaka...
Nežna i gruba,
Lepa i odbojna.
Na sebe natovari teret radosti,
a onda uzleti, il padne.
Svejedno...
Nemilosrdan prema njoj blagoslovenoj,
bio je...
I dok je rađala, ratovala, vaspitavala,
ona je jaka i slaba bila.
Nju u stihove uplesti
teško je,
jer ne mogu se pesme pisati,
a biti nem
na lepotu i bitnost njenog postojanja.
I kakva god da je,
nad životom je prva
i usud večnosti i trajanja.
Eh majko, ženo!
Svet si rodila!
Bez tebe ne postoji sudbina!
Bez tebe ne postoji ni poezija!
Osećala je kako je težina u vazduhu ruši,
kako nemir raskopava smisao
jednog dana koji je mirisao na kišu.
U predgrađu grada
u kome se vremenu ne žuri,
u kome ljudi hodaju na rukama,
a raskrsnice ćute
i zbunjuju pokisle šetače mokrih dlanova.
Plakala je, u tišini brisala suze.
Do nje se probijao sunčev zrak.
Tračak toplote podigo joj oko ka nebu.
U daljini most od duge
razmotavao je misli onih koji su ga u tišini naopačke gledali.
Boje su se razlile po njenom biću...
Brisale su suze i tragove u njenoj duši.
Mokre ulice sijale su neobičnom lepotom,
nebo je iscrtalo osmeh na njenom licu.
Hodači na rukama su za trenutak
zbunjeni zastali.
Ona je gledala u dugu nade.
Ona je videla most ka sreći.
Kako je jedna duga
docrtala život njenom biću.
Kako je svetlost,
prelomivši se kroz kapi kiše,
dodala vreme njenom trenutku.
Kako su boje
prosipane u nebeskom prostoru
zbunile ljude koji hodaju na rukama.
O kako su?
Šta napisati?
Kako su neke upitne rečenice iluzija bez smisla.
U snu...
Trnovitim putem.
Stih zastao u grlu.
Bol se razbolela.
Ćuti.
Ne govori.
U srcu tajna...
Lek.
Nenspisana pesma.
Sakrivena...
Otvaram vrata.
Dobar dan!
Bio je juče.
Papir u ruci
Govori tiho...
Smireno.
Nesputano.
Odnekud pesma...
Čuju se svirači...u daljini zvuci...
I osmeh na nečijem licu treperi.
Pijem.
Gutam svaku reč.
Jedem papir.
Pojela sam pesmu.
Bolje je...
Mnogo je bolje.
Muzika negde u daljini gubi se...
Pojela je pesmu.
Zbunjeno, zatvaram vrata.
Nema leka za pesnike koji ćute!
kad snovi izađu iz tebe.
Ko ptica izlete
i skrase se na obali nade...
Hoćeš li moći
u borbu osvajanja trenutaka?
Da ih nižeš u ljubav i život?
Hoćeš li moći?
Ko ptica snova , skrasi se na obali nade.
I osmehom prkosi.
Vera nek ti je hrana.
Ljubav voda od koje rasteš.
Porasti!
Kad budeš,
razumećeš.
daleko u sećanju...
Prozirno i plavo,
suncem pozlaćeno...
još uvek proverava sećanja
iz detinjstva i mladosti.
Miris neobjašnjivo
još se oseća u nozdrvama...
Miriše li sećanje na tu slanu vodu?
Miriše i slika, pejzaž lepote proživljene.
Osećaj traje,
iako uspomene isparavaju
i lebde ka nebu.
Tamo negde na visinama
pretvoriće se u kišu,
a deca će radosno preskakati barice
nečijih uspomena.
Smejaće se, radovati se životu,
kroz živote onih, koji su im
oslikavali pejzaže u kojima će tek uživati.
Negde gde me niko ne poznaje,
negde gde nikog ne poznajem,
daleko u sebe, van sebe.
Nemam više snage za sebične, zle i loše.
Kad nemaš snage,
odeš daleko.
Da sam drugačija,
rekla bih im sve u lice
i bila bih srećna!
Ovako, moram da odem...
Naći ću sebi prostor
u međuprostoru galaksija...
Na divnom malom ostrvu,
u nepročitanoj priči,
u jednoj maloj plavoj knjizi,
zaboravljenog naslova...
I tu ću živeti svojih poslednjih 5 minuta
nasmejana i srećna...
svojom varljivom svežinom
nametnulo
za potrčati...
San je bio težak i nerazuman.
Nije se dao.
Bežao je svu noć.
A onda je varljiv zrak sunca
izmamio snagu i san budne devojčice.
Ogrnuta maramom od vazduha,
bosonoga je ka vodi trčala.
Okupaće se svežinom
hladnog potoka
u zaboravljenom od ljudi, selu.
Sešće pored obale,
udišući slan miris zaboravljenog mora.
Mirisaće na bor i masline
u hrastovoj šumi ispod jedne,
otkuda tu, breze...
Pomisliće, zaboravila je knjigu...
A želela je da čita.
Zaboravila je i to
da knjiga nije napisana.
Ostala je na drvenom stolu u kolibi
koja ne postoji.
Zaboravljena, nenapisana, usamljena.
Ugrizla je svoju ruku
pri pomisli da ovo nije stvarnost.
Kap krvi na marami.
Suza u oku.
Kamenčići u bistroj vodi...
Rastrojstvo duše.
Nikad više neće biti ista.
Nije ni bila.
Zaboravljena u priči koja nije napisana...
Ona strpljivo čeka.
Ona strpljivo čeka priču o sebi.
mora da je bio to onaj dan
kada si me u prolazu
slučajno naslutio.
Osetila sam tvoj uznemiren dah
i brzinu otkucaja srca.
Nije to bio naš dan.
Bio je lep...sunce je titralo nemirom.
Nismo ga zaslužili.
Godinama smo onda,
pisali pisma jedno drugom.
Ti meni na jeziku ptica...
Ja tebi notama.
Razumeli smo sasvim dobro
naše nesuglasice i nespokoje.
Nije bilo dana bez pisma.
Nije bilo noći bez muzike.
Slutila sam već tada,
da će ptice odleteti...
a muzika će se i dalje čuti...
Zato sam rekla.
Idi.
Idi i dođi mi
kad budeš spreman.
I eto.
Nema te.
Nisi.
Učiteljica je koja voli poeziju.
Piše i ne objavljuje (osim u nekoliko školskih časopisa, elektronskom zborniku "U čast učitelju" i još nekoliko zbornika sa pjedinih poetskih konkursa).
Članica je ženskog poetskog kluba "Vlat" iz Zaječara.
